Ljubav nam može puniti jedra životnom snagom i entuzijazmom, a može nas i deprimirati ili izludeti. Ono što smatramo ljubavlju može biti glavni oslonac našem unutrašnjem rastu i razvoju, ali i najdestruktivnija snaga koja ne vodi nikuda. Izjave ljubavi razmenjuju parovi na romantičnoj večeri uz more, kao i parovi koji su posle tuče došli k sebi – uz suze.
Pripremio: Aleksandar Tomić
Većina ljudi rekla bi da se partneri iz drugog primera sigurno uopšte ne vole, iako bi se oni u trenucima mira mogli zakleti životom da su zajedno zbog ljubavi. Neki su zajedno po deset-dvadeset godina i imaju veoma kvalitetan odnos, a uopšte se ne vole. Neki imaju loš odnos s mnoštvom svađa i problema, a vole se. Neki pak (slobodno možemo reći retki) imaju i jedno i drugo: kvalitetan odnos koji razvijaju s ljubavlju. I šta onda reći o toj misterioznoj pojavi zvanoj ljubav?
Je li to trofej koji treba dostići? Je li to zverčica koju treba uloviti? Je li to nagrada koju treba zaslužiti? Je li to čudo koje ne zavisi ni od čega drugog nego od sreće, slučajnosti? Parovi koji žive u ljubavi, skladno, bez sumnji u svoja osećanja, ne pitaju se previše kako, šta, otkud. Ljubav je za njih biće: ta osoba, osoba koju vole. Za njih ljubav nije to, već ko. Ona je personalna, lična, jedinstvena.
Takva ljubav je negde duboko (ako ne stvarnost) svačiji san koji većini ljudi zbog nekog razloga izmiče. Ima ga, pa ga nema, sanja se otvorenih ili zatvorenih očiju, dovodi do buđenja ili do potonuća u duboko spavanje u kojem snova više nema. O ljubavi je ispevano toliko pesama, snimljeno toliko filmova, napisano toliko knjiga. Srećna ljubav – nesrećna ljubav; uzvraćena – neuzvraćena; prava – pogrešna.
Neko će reći da je ljubav bezuslovno prihvatanje, a neko da je eksplozija strasti. Neko će je nazvati večnom inspiracijom, a neko tihom patnjom. Mnogi su pokušali da je definišu, stave među reči, iako se čini da se najbolje iščitava između redova. Za Platona, ljubav je ono što čovek želi, a nema; Baudelaire je smatrao da je ljubav potrebna da se pobegne od sebe; za G. B. Shawa, ljubav je igra u kojoj se prenaglašava razlika između osobe koja se voli i drugih pojedinaca. Freud je smatrao da je ljubav želja za seksualnim sjedinjenjem, a Fromm ju je nazvao sredstvom za smanjenje osećanja izolacije i usamljenosti.
Kako se među svim tim mišljenjima snaći? Ili je bolje jednostavno ne razmišljati? Znači li to da svako voli na svoj način i da je koliko ljudi toliko i ljubavi? Ili je ljubav jedna, bezuslovna i univerzalna, a sve ostalo su derivati, varke, loši plagijati? Da bi u tu zbrku razuma i osećanja uneo malo reda, istraživač John Lee intervjuisao je pre tridesetak godina veliki broj ljudi sa željom da sazna šta im ta misteriozna reč ljubav zapravo znači. Zaključio je da ljudi o ljubavi razmišljaju na šest načina, kojima je dao grčke nazive. Šest vrsta ili boja ljubavi nazvao je: eros, ludus, storge, pragma, manija i agape.
Eros (strastvena ljubav) odnosi se na romantičnu ljubav punu intenziteta i telesnosti koja često plane na prvi pogled, tačnije na prvu strelicu. Najčešći okidač je fizički izgled ili intuicija, tj. “hemija”, a naglasak je na lepoti i senzualnosti. Gledana sa strane, ova vrsta ljubavi često deluje nerealno, “u oblacima”. Prednost erosa je u sentimentalnosti punoj divljenja i tepanja, što za ljubavnike može biti vrlo opuštajuće, a nedostatak to što može da vodi prema naivnosti i uhvaćenosti u svet iz mašte koji realnost ne podržava.
Ludus (zaigrana ljubav) laka je i neobavezna. Odvija se u sportskom duhu u kojem je bitno takmičenje, osvajanje i pobeda. To je ljubav prema ljubavi, važno je osećanje koje se nosi, a ne osoba koja podstiče stvaranje tog osećanja. To je zabava u kojoj oba partnera uživaju, ali bez dublje intimnosti. Naglasak je na novom iskustvu, na svežem doživljaju koji se, zbog površnosti i neukorenjenosti u ličnosti, lako može prenositi na druge. Kvantitet je važniji od kvaliteta: igrači odnose vide kao izazov i žele što više zabave. Brak ili ozbiljnu vezu vide kao zamku ili zatvor i zato beže od toga.
Prednost ludusa je u razvoju seksualnih veština, a nedostatak je nevera, koja u ekstremnim slučajevima vodi u promiskuitet.
Storge (prijateljska ljubav) razvija se postupno, mirno, bez puno rizika, što odnos čini dugotrajnim i stabilnim. Izražavanje osećanja nije tako snažno niti je fizička privlačnost naročito važna. Storge se temelji na sličnostima: dele se zajedničke vrednosti, prisutni su snažna podrška i saosećanje. Prednost je visok nivo intimnosti, a nedostatak moguća dosada i pomanjkanje strasti.
Pragma (praktična ljubav) započinje svesnim, opreznim traženjem partnera koji zadovoljava specifične kriterijume. Vođena je glavom, a ne srcem. Postoji lista osobina koje partner treba da zadovoljava i zato je potraga za ljubavlju slična odlasku u kupovinu, samo što na spisku nisu namirnice, već karakterne osobine. To je promišljena, racionalna ljubav koja se zasniva na sličnim životnim stavovima i uverenjima. Pragmatičari će izbegavati neveru jer žele da izbegnu posledice i pažljivo će odmeravati cenu odnosa – šta dobijaju, a šta gube.
Odvija se bez puno strasti i intenziteta: sve je stvar dogovora i kompromisa. Prednost pragme je praktičnost i realističnost, a nedostatak manjak strasti i emocija.
Manija (zavisnička ljubav) je poput opsesije, opsednutosti objektom ljubavi, zbog čega se događaju ekstremne promene raspoloženja, od duboke depresije do snažne euforije. Naziv potiče od starogrčkog theia mania, što znači ludost poslata od bogova. Takva ljubav je poput groma iz vedra neba.
Karakterišu je intenzivna ljubomora, posesivnost, stalno traženje potvrde ljubavi i pokušaji manipulacije. Manični ljubavnici često imaju nizak prag samopoštovanja i pridaju svojim partnerima preveliku važnost, govore o njima u superlativima i imaju osećaj da ne mogu bez njih, da su im potrebni poput spasa koji će podići njihov osećaj sopstvene vrednosti. Partnera u braku ili ozbiljnoj vezi često doživljavaju kao vlasništvo, a decu kao zamenu ili produžetak partnerske ljubavi. Prednost manije je intenzitet, a nedostatak nestabilnost i opsesivnost.
Agape (bezuslovna ljubav) je altruistička, bez očekivanja nečeg za uzvrat. Želje i interesi partnera stavljaju se pre sopstvenih: drugi se voli više od sebe. U današnjem društvu u kojem svako gleda svoje interese, to je prava retkost. Agape ljubavnici biće verni da svog partnera ne bi povredili i često će posle prekida strpljivo čekati da se ljubav ponovno ostvari. Smatra se najčišćim oblikom ljubavi: saosećajna je, požrtvovana i najčešće je ostvaruju ljudi okrenuti duhovnosti…
…Prednost agapične ljubavi je velikodušnost i unutrašnji mir, ali pri razdvajanju može da vodi ka osećaju krivice i nekompetentnosti.
Za one koji se duboko, altruistički (agapično) vole ljubav je najjednostavnija istina na svetu: ona je tu, prisutna je. Kao što si tu ti, kao što sam tu ja, tako je tu i ljubav – mi. Postojanje ljubavi neupitno je kao što je neupitno i postojanje samo po sebi. Takva ljubav temelji se na bezgraničnom poverenju kroz koje partneri žele da postanu onakvi kakvim ih voljena osoba vidi.
To se neizbežno događa i u drugim vrstama ljubavi ili bliskosti: partner uvek delom postaje onakav kakvim ga druga osoba vidi, samo je pitanje je li to pogled koji iskrivljuje ili pročišćuje sliku o sebi. Pitanje poverenja u ono kakvim ga partner vidi mnogima je bolna tačka. Kako pustiti komande iz ruku, kako se prepustiti, kako verovati? Za Erika Eriksona, nemačko-američkog psihoanalitičara, koren osećanja unutrašnje sigurnosti koji omogućuje poverenje prema svetu i prema drugima datira iz prvih meseci života. Kad je majka brižna, osluškuje detetove potrebe i tu je za njega, ono odmah na početku života stiče primarnu, sigurnu bazu koja se u odraslosti reflektuje kao optimizam, nada i mogućnost verovanja.
Kad majka u prvim mesecima života detetu nije u stanju da pruži dovoljno brižnosti, bliskosti i topline zbog sopstvene nesigurnosti ili podvojenosti, onda je i stil bliskosti koji se razvije u odraslosti nesiguran ili ambivalentan. Neki ljudi od ljubavne bliskosti beže, neki uđu naglo u odnos i iz njega naglo odu, neki su u stanju da podnesu tek minimalne doze bliskosti, a neki su u stanju da pruže i prime veoma mnogo.
Ljubav i poverenje su poput sijamskih bliznakinja: kuda ide jedna, ide i druga. Što je poverenje dublje, to je veća mogućnost da ljubav bude agapična. Storge i pragma su negde u sredini, a što je poverenja manje, veća je mogućnost da ljubavna bliskost bude manična ili ludična. Ma kako osećali i tumačili svoja osećanja, jedno je sigurno: različito ih iskazujemo. I kvantitativno i kvalitativno.
Na primer, jedna devojka koju je odgojila šizofrena majka, čim bi joj se neko svideo, počinjala je da daje suprotne signale: “spuštajuće” poruke, ignorisanje, provokacije, napuštanje. Što se osećala zaljubljenije, to se u njoj nakupljalo više straha, otpora i posledično – želje za begom. Želeći bliskost, zapravo ju je uništavala. Ono što je u celoj priči žalosno jeste to što je ona zaista iskazivala svoja osećanja, ali onako kako je znala i umela. Njen jezik ljubavi i njoj samoj bio je teško raspoznatljiv – kodiran suprotnostima.
Budući da je svako od nas odrastao u jedinstvenim, specifičnim uslovima, naučili smo da iskazujemo ljubav na različite načine. Dr Gary Chapman u svojoj knjizi “Pet jezika ljubavi” piše da ljudi svoja najdublja osećanja izražavaju na pet različitih načina. Kako se vrlo često događa da partneri u ljubavnoj vezi ne govore istim emocionalnim jezikom, to dovodi do nerazumevanja ili pogrešnog tumačenja, što rezultuje neskladom, a ponekad i raskidom.
Ovo je pet načina iskazivanja ljubavi o kojima Chapman piše u svojoj knjizi: kvalitetno vreme, reči priznanja i odobravanja, pokloni, fizički dodir i činjenje usluga. To znači da će neko od komplimenta procvetati, a neko neće ni trepnuti. Neko će svaki dan primati kišu poljubaca kojima neće verovati jer sam(a) izražava ljubav na neki sasvim drukčiji način. Vrlo je važno moći prepoznati način na koji partner iskazuje ljubav kako bismo znali da je primimo i sačuvamo. Isto tako, bitno je prepoznati i vlastiti jezik ljubavi kako bismo partneru mogli dati do znanja šta nam zapravo znači.
Lako možemo shvatiti kakav je naš jezik ljubavi ako se setimo šta nas je najviše povređivalo ili šta nam je s bivšim partnerima najviše nedostajalo. Je li to bilo vreme provedeno u skladu i razumevanju? Jesu li to bili dodiri ili pohvale i odobravanja? Prepoznati svoj i partnerov način izražavanja osećanja da bi se ljubav razvijala jeste najmanje što u ime ljubavi možemo činiti jedni drugima.
Izvor: lovesensa